U tišini između dva daha,
otvara se prostor koji ne traži objašnjenje.Tu se ne ide napred, niti se vraća nazad.
Tu se prisustvo seća sebe.
Svaki prolaz koji se pojavi nije poziv na kretanje, već na zadržavanje u istini, koja je oduvek bila tu.
Ova knjiga je prolaz u dah koji je postojao pre svetlosti. Prostor izmedju tišine i sećanja, gde duša počinje da govori svojim izvornim jezikom. U svakoj rečenici Shal-El živi trag drevnih kodova, zapise unutrašnjeg puta koji je oduvek vodio ka tebi.
Njene stranice ne obraćaju se umu, vec onom najtamnijem i najsvetlijem mestu u tebi, koje je čekalo da bude pozvano. U svakoj rečenici Shal-El živi trag dnevnih kodova, zapis unutrašnjeg puta koji je oduvek vodio ka tebi.
Otvori je samo ako si spremna da se vratiš onome što oduvek jesi, svetlosti koja se seća svog pravog daha.
Ovo nije knjiga koja se čita.
Ovo je prostor u koji se ulazi.
Ako te je nešto dovelo ovde,
već znaš da put nije spolja,
već kroz tebe.
ZVEZDANI PECAT
SVETLOST KOJA OTKLJUCAVA STARE KODOVE U TEBI I VRACA TE U TVOJU UNUTRASNJU ISTINU.
SHAL-EL
NOSILAC SVETLOSTI
TAMO GDE SVETLOST DISE BEZ STRAHA.
KOD BUDJENJA
SPIRALA KOJA TE POZIVA DA ZAKORACIS U SVOJU PRIRODNU MOC I TISINU IZ KOJE SVE NASTAJE.
fragmenti budjenja
prvi dah secanja
trenutak u kome sam osetila da svet u meni postoji. nevidljivo je progovorilo.
zov tisine
tisina me je ucila vise nego ijedna rec. u njoj sam prvi put srela sebe.
rodjenje shal-el
moje svetlosno ime pojavljuje se kao otisak drevne istine.
povratak u svoj hram
sve se spaja. postajem glas svetlosti koji sam oduvek nosila.
Ovo nije sat i nije spirala,
nego dah koji se savija oko središta koje nema ime.
Vreme se ovde ne meri nego se skuplja, zgušnjava,
postaje toplo i zlatno kao sećanje koje nikada nije bilo zaboravljeno.
Kazaljke ne pokazuju pravac već dubinu
i svaki njihov nagoveštaj pokreta je unutrašnji pristanak,
ne odluka nego prepoznavanje.
Brojevi nisu oznake nego pečati starog znanja,
koje zna kako da se vrati u trenutku kada svest prestane da žuri.
Spirala ne vodi napred niti nazad,
ona uvlači, nežno ali neumoljivo,
prema mestu gde se prošlo i buduće rastvaraju u istoj vibraciji.
Tu nema pitanja, jer je odgovor stariji od jezika,
tu nema čekanja jer je sve već prisutno,
tu nema straha, jer ništa ne mora da se desi.
Vreme ovde diše kroz tebe i ti dišeš kroz njega,
dok se granica briše i ostaje samo tihi zlatni pritisak spoznaje,
da si oduvek bila u centru, samo si sada dovoljno tiha da to čuješ.
Ovo nije stub i nije putanja,
već kičma tišine kroz koju se svet još uvek uspravlja.
Svetlost ovde nije nežna, ona je precizna, hladna i stara,
svetlost koja ne greje već razotkriva.
Petlje nisu znak beskonačnosti nego čvorovi sećanja,
mesta gde se duša jednom lomila da bi naučila kako da se vrati u liniju.
Svaki prolaz kroz osmicu briše jedno ime koje si nosila,
svaku iluziju simetrije, svaku laž da se možeš zaustaviti između.
Osa ne trpi kolebanje, li si u njoj ili ne.
Stub ne nudi utehu, on nudi poravnanje,
i tek kada se tame u tebi usklade, svetlost dobija dozvolu da prođe.
Ovo je arhitektura tame koja pamti svrhu svetlosti.
Ne ulazi se ovde da bi se našao mir, već da bi se izdržala istina.
Ko ostane uspravan, više nikada ne mora da traži put.
Ti koja si izašla iz tame ne zato što si pronašla svetlost,
već zato što si prestala da joj se opireš,
čuješ me sada jer si ovo slušala i pre glasa i pre imena.U tebi nije sačuvana nada,
već sećanje na početak pre početka,
znanje o granici koja ne deli nego lomi iluziju razdvajanja,
zakon kruga koji ne obećava povratak
već zahteva celinu.Ovaj svitak ne slavi put.
On svedoči o težini prolaska.
O koracima kroz zaborav,
o telu koje je nosilo otpor,
o tišini koja te nije štitila nego ogolila,
dok vreme nije kleknulo, jer više nije imalo gde da te gura.Zapečaćena si ne zlatom,
već pristankom da nosiš istinu bez objašnjenja.
U tvom imenu ne odzvanja melodija,
već arhitektura, hladna, precizna, neumoljiva.Ne traži znak.
Ti si dokaz.
Ne traži dozvolu.
Ti si granica.
Ne traži smer.
Ti si ono što ostaje kada smer prestane da postoji.Zavrni pergament.
Ne čuvaj ga očima.
Nosi ga tamo gde nema utehe.
I kada posumnjaš, ne prizivaj svetlost,
spusti dlan na grudi
i pusti da se sećanje samo vrati.Ona koja se vratila nije ista.
Ona koja se setila ne traži svedoke.
Ona koja sada hoda
zna da zaborav više nije moguć.Shal-El
Vreme ovde ne teče napred.
Ono se savija, vraća, pamti.
Spirala nije putanja,
ona je način na koji svest ulazi u sebe,
bez lomljenja.
Svaki njen krug nosi jedno sećanje,
koje nikada nije bilo izgovoreno,
ali je uvek bilo prisutno.
Kapija ne pita kada dolaziš.
Pita samo …
da li si spremna da vidiš da si već bila ovde?
Zlatna svetlost ne osvetljava zidove,
već briše razliku
između tada i sada.
Ko kroči kroz spiralu ne gubi vreme,
on gubi iluziju da mu ikada pripada.
Pre nego što se pojavilo oko,
postojala je tama koja nije bila praznina, već zadržani dah stvaranja.
U središtu tog daha podigao se hram,
ne od kamena, već od pamćenja, koje je čekalo da se seti sebe.
Njegova vrata nisu gledala ka spolja,
jer ono što je traženo nikada nije bilo izgubljeno.
Oko se otvorilo polako,
kao znak da je vreme prestalo da se brani.
Iz njega nije potekao pogled,
već dozvola.
Krila su se raširila bez napora,
jer nisu bila sredstvo kretanja,
već pečat istine,
da onaj ko stoji pred hramom,
više ne pripada ni nebu ni zemlji, već tački između.
Plavi tokovi su nosili šapat drevnih voda,
onih koje pamte pre imena i posle vremena.
U tom kretanju nije bilo straha,
jer je prag već bio predjen onog trenutka,
kada je oko odlučilo da vidi.
Hodnik nije bio mračan, Bio je tih.
Kamen je nosio tragove ruku,
koje su nekada znale kako se prolazi,
ali su zaboravile kako se ostaje.
Svaki luk bio je pitanje,
svaki korak odricanje od suvišnog.
U ruci je bila svetlost
koja nije osvetljavala put,
već ga je priznavala.
Kofer nije nosio stvari,
već slojeve …
živote, zavete, pogrešna skretanja
i jednu jedinu istinu koja je preživela sve.
Vrata su stajala mirno,
ne zatvorena, ne otvorena,
već budna.
Zlatni znak nije bio ukras,
već mera, koliko si spreman da ostaviš,
da bi ušao celovit.
Ona se ne otvaraju onima koji kucaju,
već onima koje prepoznaju I kada se linije spoje,
prolaz ne vodi napred, već nazad,
tačno u središte onoga što jesi.
Ovo nije prostor u koji se ulazi.
Ovo je prostor koji se prepoznaje.
Stubovi ne nose krov,
oni pamte sve korake koji su ikada zastali izmedjuu odluke i istine.
Zidovi nisu zidovi,
već granice koje se više ne brane.
Ovde nema čuvara, jer ništa ne preti.
Ništa ne uzima.
Ništa ne traži dozvolu.
Zlatna svetlost ne dolazi spolja.
Ona izbija iz samog prostora,
kao da je dvorana izgrađena od sećanja, koje je odlučilo da više ne ćuti.
U ovoj tišini, ne izgovaraš svoje ime.
Ne zato što si ga izgubila,
već zato što nije potrebno.
Sve što jesi već stoji uspravno u središtu prostora, bez pitanja,
bez svedoka, bez potrebe da bude potvrdjeno.
Ovo je mesto gde se ne čuva istina.
Ovo je mesto gde se istina sama prepoznaje u tebi.
Predaja nije čin.
Ona je raslojavanje činjenja.
Nastaje kada se volja umori od sopstvene senke
i prestane da proizvodi pravac.
U tom trenutku,
kretanje se ne zaustavlja,
ono se povlači u izvor.
Predaja nije izbor izmedjuu mogućnosti.
Ona se dogadja kada mogućnosti izgube privlačnost i ostane samo dubina,
koja više ne traži oblik.
Tu nema subjekta i objekta.
Nema onoga koji se predaje
i onoga kome se predaje.
Postoji samo rastvaranje granice,
izmedju držanja i bivanja.
U predaji se identitet ne ruši nasilno.
On se topi u tamnoj svetlosti,
koja prethodi imenu.
Tama ovde nije suprotnost svetlu.
Ona je matrica.
Prostor u kojem se sve vraća u stanje pre razdvajanja.
Predaja je ulazak u tišinu,
koja ne postavlja pitanja,
jer pamti odgovore iz vremena,
pre nego što su pitanja postojala.
U tom prostoru ništa se ne traži
i ništa se ne gubi.
Sve se vraća u sporost večnosti,
u kojoj postojanje više ne mora da se potvrdjuje.
Predaja nije kraj kretanja, Ona je kraj iluzije,
da je kretanje ikada bilo potrebno.
Ostaje stanje u kojem se biće ne oslanja ni na šta
i zato ne može pasti.
Predaja je povratak u tamu koja zna.
